Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapindika. Tu se Blaženi obrati monasima: “Monasi”. “Da, gospodine”, odgovoriše monasi. Onda Blaženi ovako reče:

“Monasi, kada monah teži višem umu, s vremena na vreme bi trebalo da obrati pažnju na pet znakova . Kojih pet?

Ima slučajeva kada monah usmeri pažnju na neki znak i izazvane tim znakom u njemu se jave štetne misli, povezane sa žudnjom, mržnjom i obmanutošću. Tada bi monah svoju pažnju trebalo da okrene ka nekom drugom znaku, povezanim sa onim što je korisno. I kada se on okrene nekom drugom znaku, povezanom sa onim što je korisno, tada one loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—bivaju u njemu napuštene i lagano blede. Napuštajući ih, monahov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan. Baš kao kad bi vešt drvodelja ili njegov pomoćnik iskoristio mali klin da izbije, istera onaj veći, na isti način… kada se monah okrene nekom drugom znaku, povezanim sa onim što je korisno… njegov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan.

Ako se loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—još uvek javljaju u monahu iako se okrenuo nekom drugom znaku, povezanim sa onim što je korisno, tada bi on trebalo da analizira opasnosti koje se kriju u tim mislima: ‘Zaista, ove su moje misli štetne, zaslužuju prekor, na kraju donose patnju’. I dok tako analizira opasnosti koje se kriju u tim mislima, te loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—bivaju u njemu napuštene i lagano blede. Napuštajući ih, monahov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan. Baš kao što bi mladić ili devojka, skloni kićenju bili zgroženi, poniženi i zgađeni kada bi im neko oko vrata obesio leš zmije, psa ili čoveka, na isti način… kada monah analizira opasnosti koje se kriju u tim mislima… njegov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan.

Ako se loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—još uvek javljaju u monahu dok analizira opasnosti koje se kriju u tim mislima, tada bi trebalo da se trudi da zaboravi te misli, da prestane da se obazire na njih. I dok se on trudi da zaboravi te misli, prestaje da se obazire na njih, te loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—bivaju u njemu napuštene i lagano blede. Napuštajući ih, monahov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan. Baš kao što će čovek oštroga vida, ne želeći da vidi oblike što su mu ušli u vidno polje, zatvoriti oči ili okrenuti glavu na drugu stranu, na isti način… kada se monah trudi da zaboravi te misli, prestane da se obazire na njih… njegov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan.

Ako se loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—još uvek javljaju u monahu dok se on trudi da zaboravi na njih, da prestane da se na njih obazire, tada bi trebalo da usmeri svoju pažnju ka tome da u umu ukloni izvor tih misli. I dok on u umu uklanja izvor tih misli, tada te štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—bivaju u njemu napuštene i lagano blede. Napuštajući ih, monahov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan. Baš kao što čoveku koji hoda brzo padne na um misao: ‘Zašto ja hodam brzo? Zašto ne usporim?’ I on uspori svoj korak. Pa mu na um padne misao: ‘Zašto ja idem sporo? Zašto ne stanem?’ I on se zaustavi. Pa mu na um padne misao: ‘Zašto stojim? Zašto ne sednem?’ I on sedne. Pa mu na um padne misao: ‘Zašto sedim? Zašto ne legnem?’ I on legne. Tako se on, odustajući od grubljeg položaja, priklanja onom rafiniranijem. Na isti način… kada se monah trudi da u umu ukloni izvor tih misli… njegov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan.

Ako se loše, štetne misli—vezane za žudnju, mržnju i obmanutost—još uvek javljaju u monahu dok nastoji da u umu ukloni izvor tih misli, tada bi on—čvrsto stisnutih zuba i sa jezikom uprtim o nepce—trebalo da pobedi, sputa i savlada svoj um sopstvenom umom. I dok on—čvrsto stisnutih zuba i sa jezikom uprtim o nepce—pobeđuje, ograničava i savlađuje svoj um sopstvenim umom, tada te loše, štetne misli bivaju u njemu napuštene i lagano blede. Napuštajući ih, monahov um se učvršćuje, smiruje, postaje ujedinjen i skoncentrisan. Baš kao što bi snažan čovek, zgrabivši slabijeg čoveka za glavu, vrat ili ramena, oborio ga, sputao ga i savladao, na isti način… kada monah—čvrsto stisnutih zuba i sa jezikom uprtim o nepce—pobeđuje, ograničava i savlađuje svoj um sopstvenom umom… njegov um se učvršćuje, smiruje, postaje jedinstven i skoncentrisan.

Dakle, kada se monah… okrene nekom drugom znaku… analizira opasnosti koje se kriju u njegovim misli… trudi se da zaboravi te misli, da prestane da se obazire na njih… pobrine se da u umu ukloni izvor tih misli… pobedi, sputa i savlada svoj um sopstvenom umom… te tako učvrsti, smiri svoj um, pa on postaje jedinstven i skoncentrisan, on se tada naziva monahom koji je ovladao svojim mislima. On misli koju god misao želi da misli i ne misli svaku onu misao koju ne želi da misli. Iskorenio je žudnju, odbacio okove i—potpuno prozrevši obmanu (“ja jesam”) (mānābhisamayā)—došao na kraj muke i patnje.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog.

The Middle Discourses

|_A. The First Fifty

|__II. The Chapter on the Lion’s Roar

MN20. Uklanjanje ometajućih misli

Translations [34]

English

繁體字

日本語

한국어

Français

Deutsch

Italiano

Español

Português

Русский

Nederlands

Norsk

Magyar

Srpski

Čeština

Polski

Română

Slovenščina

Lietuvių Kalba

हिंदी

বাংলা

Việt Ngữ

Bahasa Indonesia

සිංහල

ပြန်သွားရန်

ภาษาไทย

पाळिभासा (Pāli)

Reference