Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anathapindika.

Onda braman Pingalakoććha otide do Blaženog i pozdravi se sa njim. Pošto su razmenili prijateljske pozdrave i učtivo porazgovarali, sede on sa strane. Dok je tako sedeo sa strane, reče on Blaženom:

„Učitelju Gotamo, ovde su ovi askete i bramani, starešine redova, starešine grupa, učitelji grupa, ugledni i nadaleko čuveni osnivači tradicija, koje mnogi smatraju svecima—Pūraṇa Kassapa, Makkhali Gosala, Ađita Kesakambalin, Pakudha Kaććāyana, Sanđaya Belaṭṭhiputta, and the Nigaṇtha Nāṭaputta. Imaju li svi oni direktno znanje, kao što tvrde, ili niko od njih nema direktno znanje ili ga neki imaju, a drugi nemaju?“

„Dovoljno je, bramanu! Neka se na tome zaustavi: ‘ Imaju li svi oni direktno znanje, kao što tvrde, ili niko od njih nema direktno znanje ili ga neki imaju, a drugi nemaju?’ Podučiću te Dhammi, bramanu. Dobro slušaj i zapamti ono što ću ti reći.“

„Da, gospodine“, odgovori braman Pingalakoććha. A Blaženi ovako nastavi:

„Bramane, zamisli čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče njegove grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla, njegov meki deo, unutrašnja kora, spoljašnja kora, grane i lišće.

I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao na veliko drvo snažnog debla. Te on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, nasekao je njegove grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je taj čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Zamisli sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo i unutrašnju koru, naseče spoljašnju koru, te je ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegovu spoljašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je taj čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Zamisli sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla i njegov meki deo, naseče unutrašnju koru, te je ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegovu unutrašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je taj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Zamisli sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, naseče njegov meki deo, te ga ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegov meki deo, te ga poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to će mu dobro poslužiti.

Zamisli sad čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. I on naseče samo srž stabla, te ga ponese znajući da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek je znao šta je srž stabla, šta je njegov meki deo, šta unutrašnja, a šta spoljašnja kora, i šta su njegove grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao na veliko drvo snažnog debla. Onda je nasekao njegovu srž, te je poneo znajući da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to će mu dobro poslužiti.

Isto tako, bramane, neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Zadovoljan je zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Stekao sam dobitak, poštovanje i dobar glas, ali ovi drugi monasi su nepoznati, niko za njih ni ne zna.’ I u njemu nema želje da bilo šta više učini, ne ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što su to dobitak, poštovanje i dobar glas; on nazaduje i propada. Zbog toga kažem da je ta osoba poput čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče njegove grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Isto tako, bramane, neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, a niti kritikuje druge. U njemu ima želje da deluje, on ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što su to dobitak, poštovanje i dobar glas; on ne nazaduje i ne propada. Tako postiže pročišćenje vrline i njegova namera je ostvarena.

On ne postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, te nije sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, on se usavršava u vrlini. Postaje zadovoljan usavršavanjem u vrlini i njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a niti kritikuje druge ovako: ‘Ja sam pun vrline, dobrog karaktera, ali ovi drugi monasi su nemoralni, lošeg karaktera’. Tako on postaje opijen usavršenošću u vrlini, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost; a kad je nepažljiv, tada živi u patnji. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Ja sam čestit, dobrog karaktera, a ovi drugi monasi su nemoralni, lošeg karaktera’. I u njemu nema želje da bilo šta više učini, ne ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to pročišćenje vrline; on nazaduje i propada. Zbog toga kažem da je ta osoba poput čoveka kojem treba dobra drvena građa… te zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru, naseče spoljašnju koru, te je ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Isto tako, bramane, neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena. Onda on postiže pročišćenje vrline. Zadovoljan je pročišćenjem vrline, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, a niti kritikuje druge. U njemu ima želje da deluje, ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to pročišćenje vrline; on ne nazaduje i ne propada. Tako postiže koncentraciju. Zadovoljan je tim postignućem koncentracije i njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Ja sam skoncentrisan, moj um jeste sabran, a ovi drugi monasi su neskoncentrisani, umovi su im rastreseni’. I u njemu nema želje da bilo šta više učini, ne ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to koncentracija; on nazaduje i propada. Zbog toga kažem da je ta osoba poput čoveka kojem treba dobra drvena građa… te zanemarivši srž stabla i njegov meki deo, naseče unutrašnju koru, te je ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Isto tako, bramane, neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena… Onda on postiže pročišćenje vrline. Zadovoljan je pročišćenjem vrline, ali njegova namera nije ostvarena… Onda on postiže koncentraciju. Zadovoljan je tim postignućem koncentracije, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, niti kritikuje druge. U njemu ima želje da deluje, ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to koncentracija; on ne nazaduje i ne propada. Tako postiže znanje i viđenje. Zadovoljan je tim znanjem i viđenjem, njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Ja živim tako što znam i vidim, a ovi drugi monasi žive tako što niti znaju, niti vide’. I u njemu nema želje da bilo šta više učini, ne ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to znanje i viđenje; on nazaduje i propada. Zbog toga kažem da je ta osoba poput čoveka kojem treba dobra drvena građa… te zanemarivši srž stabla, naseče njegov meki deo, te ga ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to mu neće dobro poslužiti.

Isto tako, bramane, neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena… Onda on postiže pročišćenje vrline. Zadovoljan je pročišćenjem vrline, ali njegova namera nije ostvarena… Onda on postiže koncentraciju. Zadovoljan je tim postignućem koncentracije, ali njegova namera nije ostvarena… Onda on postiže znanje i viđenje. Zadovoljan je tim znanjem i viđenjem, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, niti kritikuje druge. U njemu ima želje da deluje, ulaže napor da dostigne ona druga stanja, viša i tananija nego što je to znanje i viđenje; on ne nazaduje i ne propada.

Ali koja su, bramanu, ta druga stanja, viša i tananija nego što je to znanje i viđenje?

Tako, bramane, odvojivši se od zadovoljstava čula, odvojivši se od nepovoljnih stanja uma, monah dostiže i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenošću misli i razmišljanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno se iz osame. To je stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa smirivanjem usmerenosti misli i razmišljanja, monah ulazi i ostaje na drugom stupnju zadubljenja, koji karakterišu kako samopouzdanje i sabranost uma, oslobođenog usmerenosti misli i razmišljanja, tako i ushićenje i zadovoljstvo rođeni iz koncentracije. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa bleđenjem i ushićenja, monah ostaje spokojan, sabran i jasno razumevajući, sa fizičkim osećajem zadovoljstva. On ulazi i ostaje na trećem stupnju zadubljenja, o kojem plemeniti kažu: “Srećan je čovek ispunjen spokojstvom i sabranošću!” To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa napuštanjem zadovoljstva i bola—kao i sa ranijim nestankom radosti i žalosti—monah ulazi i ostaje na četvrtom stupnju zadubljenja, koji nije ni bolan ni prijatan, a čini ga čista sabranost zasnovana na spokojstvu. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa potpunim nadilaženjem opažaja forme, sa nestankom opažaja čulnih podražaja, sa ne-pažnjom prema opažajima raznolikosti, svestan da “prostor jeste bezgraničan”, monah ulazi i ostaje u području bezgraničnog prostora. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa potpunim nadilaženjem područja bezgraničnog prostora, svestan da “svest jeste bezgranična”, monah ulazi i ostaje u području bezgranične svesti. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa potpunim nadilaženjem područja bezgranične svesti, svestan da “ništa čvrsto ne postoji”, monah ulazi i ostaje u području ništavila. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa potpunim nadilaženjem područja ništavila, monah ulazi i ostaje u području ni-percepcije-ni-nepercepcije. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje.

I opet, sa potpunim nadilaženjem područja ni-percepcije-ni-nepercepcije, monah ulazi i boravi u području prestanka opažaja i osećaja. Njegove nečistoće bivaju uništene viđenjem istine. To je takođe stanje, više i tananije nego što je to znanje i viđenje. To su sve stanja koja su viša i tananija nego što je to znanje i viđenje.

Zato kažem, bramanu, da je takav poput čoveka kojem treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on naseče srž stabla, te ga ponese znajući da je to srž stabla. I tako, šta god da je mislio da napravi od dobre drvene građe, to će mu dobro poslužiti.

Tako, bramanu, ovaj svetački život nema za svoj cilj dobitak, poštovanja i dobar glas, nema za svoj dobitak pročišćenje vrline, nema za svoj dobitak dostizanje koncentracije, nema za svoj dobitak znanje i viđenje. Neopozivo oslobođenje uma jeste cilj svetačkog života, njegova srž i njegov vrhunac.“

Kad ovo bi rečeno, braman Pingalakoććha reče Blaženome: “Odlično, učitelju Gotamo! Odlično! Baš kao kad bi neko ispravio nešto što je do tada stajalo naglavce, otkrio nešto što je bilo skriveno, pokazao put onome ko je zalutao ili upalio svetiljku u tami tako da oni koji imaju oči mogu da vide, na isti način je učitelj Gotama—na više različitih načina—razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu kao utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha kao utočište. Neka me učitelj Gotama prihvati kao zaređenog sledbenika koji, od sad pa do kraja života, pronađe u njemu svoje utočište!”

The Middle Discourses

|_A. The First Fifty

|__III. The Chapter of Similes

MN30. Kratki govor o poređenju sa središtem stabla

Translations [28]

English

繁體字

日本語

Français

Deutsch

Italiano

Español

Português

Русский

Norsk

Srpski

Čeština

Slovenščina

Lietuvių Kalba

हिंदी

বাংলা

Việt Ngữ

Bahasa Indonesia

සිංහල

ပြန်သွားရန်

ภาษาไทย

पाळिभासा (Pāli)

Reference