Budini govori tematski grupisani 15.5

1. Prvo poglavlje

Planina

Kraj Sāvatthīja.

Onda neki monah dođe do Blaženog, pokloni mu se i sede sa strane. Dok je tako sedeo, reče on Blaženome:

„Poštovani, koliko je dug eon?”

„Dug je, monaše, eon.

Nije ga lako izračunati (i reći) ovoliko tačno godina, ovoliko stotina godina, ovoliko hiljada godina, ovoliko stotina hiljada godina.”

„Je li ga onda, gospodine, moguće izraziti nekim poređenjem?”

„Moguće je, monaše.

„Zamisli, monaše, veliku kamenu planinu, jednu yođanu dugu, jednu yođanu široku i jednu yođanu visoku, bez pukotina i šupljina, sva od jedne jedine stene.

Na svakih sto godina, čovek po njoj jednom udari komadom platna iz Kāsija.

I čitava ta planina bi na taj način mogla nestati, ali se eon ne bi još okončao.

Toliko je dugačak eon.

I pored takve dužine, tumarali smo mnogo eona, mnogo stotina eona, mnogo hiljada eona, mnogo stotina hiljada eona.

A zašto?

Zato što je, monaše, ovaj krug preporađanja bez vidljivog početka…

Dovoljno je to, monasi, da nestane ta opčinjenost uslovljenim stvarima, da se ugasi strast za njima, da postanete oslobođeni.”