Budini govori tematski grupisani 5.10

1. Poglavlje o monahinjama

Vađirā

Kraj Sāvatthīja.

Jednoga jutra monahinja Vađirā se obukla, uzela svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa krenula put Sāvatthīja da prosi hranu.

A kad je isprosila hranu u Sāvatthīju i vratila se, posle obroka, otide ona do Slepčevog gaja da tu provede ostatak dana.

Kada je zašla u njega, sede u podnožje nekog drveta da tu provede ostatak dana.

Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Vađiri izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima:

„Ko je tvorac ovoga bića?

gde li je tvorac ovoga bića?

Gde je ovo biće nastalo

i gde ono nestaje?”

Na to monahinja Vađirā pomisli:

„Ko je izgovorio ove stihove – ljudsko ili neljudsko biće?”

I dalje pomisli:

„Māra, Zli, to izgovori, u želji da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da mi naruši koncentraciju.”

Tako mu monahinja Vađirā, razumevši: „Ovo je Māra, Zli”, odgovori stihovima:

„Otkud to da govoriš o ’biću’?

Māra, jesi li u to čvrsto ubeđen?

Ovo je samo hrpa raznih sastojaka:

nigde tu biće naći nećeš.

Baš kao što se za sklop delova

koristi reč ‘kočija’,

isto tako kada postoje sastojci,

uobičajeno je da ih ’bićem’ nazivamo.

Samo je patnja ta koja nastaje,

patnja što raste i opada poput plime.

Ništa drugo sem patnje ne nastaje,

ništa sem patnje na svetu ovom ne nestaje.”

Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Vađirā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu.