Nadahnuća 1.10

Poduka Bāhiyi

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

U isto vreme je Bāhiya, asketa s ogrtačem od kore drveta, živeo kraj Suppārake, na obali okeana. Tu je bio poštovan i obožavan, divili su mu se, klanjali i cenili ga, obezbeđivali sve što mu je neophodno: ogrtači, hrana, smeštaj i lekovi.

I tako, dok je asketa Bāhiya jednom boravio u osami, ovakva misao mu se javi:

„Ja sam jedan među onima na ovome svetu koji su probuđeni ili su stupili na stazu probuđenja.”

Onda neko božanstvo, koje je nekada bilo srodnik askete Bāhiye – iz saosećanja i dobre želje, razumevši o čemu razmišlja – dođe do njega i reče mu:

„Ti, Bāhiya, svakako nisi probuđen, niti si stupio na stazu probuđenja.

Staza kojom ideš nije takva.”

„Pa ko je onda na ovome svetu, zajedno sa božanstvima, probuđen ili je stupio na stazu probuđenja?”

„Postoji, Bāhiya, u severnim krajevima grad po imenu Sāvatthī.

Tamo sada boravi Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni.

Bāhiya, on svakako jeste probuđen i podučava istinu kojom se postaje probuđen.”

Pometen onim što je reklo božanstvo, asketa Bāhiya odmah napusti Suppāraku.

Usput se svuda zadržavao tek toliko da prenoći, sve dok nije stigao do Sāvatthīja, do Đetinog gaja, manastira koji je podigao Anāthapiṇḍika.

A u to vreme mnogo monaha je praktikovalo hodajuću meditaciju na otvorenom.

I priđe asketa Bāhiya tim monasima, pa im reče:

„Poštovani, gde sada živi Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni?

Želim da ga vidim.”

„Blaženi je, Bāhiya, otišao u grad u prošenje hrane.”

Onda asketa Bāhiya, pošto je hitro napustio Đetin gaj i stigao u Sāvatthī, ugleda Blaženog kako prosi hranu, blag, zračeći blagošću, ukroćenih čula, ukroćenog uma, pošto je dostigao najvišu obuzdanost i mir, pažljiv, smotren, odmeren, plemenit.

Ugledavši ga, priđe on Blaženom i pokloni se do nogu, pa mu se ovako obrati:

„Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi, neka me srećni poduči Dhammi,

koja će zadugo biti na moju korist i sreću!”

Na to Blaženi reče:

„Nije sada vreme, Bāhiya, došao sam u grad da prosim hranu.”

Po drugi put asketa Bāhiya ovako reče:

„Teško je znati, poštovani gospodine, kakve opasnosti vrebaju život Blaženog ili kakve opasnosti vrebaju moj.

„Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi,

neka me srećni poduči Dhammi, koja će zadugo biti na moju korist i sreću!”

I po drugi put Blaženi reče:

„Nije sada vreme, Bāhiya, došao sam u grad da prosim hranu.”

Po treći put asketa Bāhiya ovako reče:

„Teško je znati, poštovani gospodine, kakve opasnosti vrebaju život Blaženog ili kakve opasnosti vrebaju moj.

„Poštovani gospodine, neka me Blaženi poduči Dhammi,

neka me srećni poduči Dhammi, koja će zadugo biti na moju korist i sreću!”

„Ako je tako, Bāhiya, ovako treba da vežbaš:

’U onome što je viđeno, neka bude samo to što je viđeno, u onome što čuješ neka bude samo to što si čuo, u onome što je osećano neka bude samo to što je osećano, u onome što je shvaćeno neka bude samo to što je shvaćeno.’

Tako, Bāhiya, sebe treba da vežbaš.

I pošto će, Bhāhiya, za tebe u onome što je viđeno biti samo to što je viđeno, u onome što si čuo samo to što si čuo, u onome što je osećano samo to što je osećano, u onome što je shvaćeno samo to što je shvaćeno, tada ti, Bāhiya, nećeš biti sa tim.

tada ti, Bāhiya, nećeš biti sa tim.

A pošto nećeš biti sa tim, Bāhiya,

tada tebe ni nema u tome.

I pošto tebe nema u tome,

tada nećeš biti ni ovde, ni tamo, a ni između to dvoje.

Samo to jeste kraj patnje.”

Zahvaljujući ovoj kratkoj pouci Blaženog, um askete Bāhiye na tom mestu postade oslobođen otrova, bez vezanosti.

A Blaženi, pošto je ovom kratkom poukom podučio asketu Bāhiyu, otide.

I ne zadugo pošto je Blaženi otišao, neka zalutala krava s teletom nasrnu na asketu Bāhiyu i liši ga života.

Kada je kasnije završio prošenje hrane u Sāvatthīju i vraćao se u pratnji mnoštva monaha, Blaženi ugleda mrtvoga asketu Bāhiyu.

Videvši ga, reče on monasima:

„Monasi, uzmite telo askete Bāhiye, pa pošto ga stavite na nosila, odnesete do lomače i spalite, napravite humku za njega.

Monasi, umro je vaš saputnik u svetačkom životu.”

„Da, poštovani gospodine”, rekoše monasi, postaviše telo na nosila, odnesoše ga do lomače i spališe, te napraviše humku. Potom odoše do Blaženog i sedoše sa strane.

Dok su sedeli, monasi ovako rekoše Blaženom:

„Poštovani gospodine, spaljeno je telo askete Bāhiye i humka napravljena.

Koje je sada njegovo odredište? Na kojem će se on mestu preporoditi?”

Monasi, asketa Bāhiya je sada potpuno oslobođen.”

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Gde ni voda, ni zemlja,

vatra ni vazduh svog uporišta nemaju,

tu zvezde ne sjaje,

niti sunce ikada zablista.

Tamo ni meseca bledog nema,

niti tama igde postoji.

A tamo gde mudrac, brahman,

nibbānu dosegne mudrošću svojom,

tu od oblika i bezobličnog,

od sreće i patnje oslobođen biva.”