Nadahnuća 1.8

Saṅgāmađi

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

Onda poštovani Saṅgāmađi dođe u Sāvatthī, kako bi video Blaženog.

I doču nekadašnja žena poštovanog Saṅgāmađija:

„Kažu da je gospodar Saṅgāmađi stigao u Sāvatthī.”

Na to ona uze svog sinčića i dođe do Đetinog gaja.

Tom prilikom poštovani Saṅgāmađi je sedeo u podnožju nekog drveta, kako bi se sklonio od vreline.

A žena dođe do njega, pa mu reče:

„Malo dete imam, asketo, nahrani me!”

Na to poštovani Saṅgāmađi ostade nem.

Po drugi put…

Po treći put njegova nekadašnja žena reče poštovanom Saṅgāmađiju:

„Malo dete imam, asketo, nahrani me!”

I po treći put poštovani Saṅgāmađi ostade nem na to.

Na to ona spusti dete na zemlju pred njega:

„Evo ti, asketo, tvoj sin, pa ga nahrani!” i otide.

Poštovani Saṅgāmađi niti je pogledao dete, niti sa njim progovorio.

A žena nije otišla daleko, pa se osvrnu i videvši da poštovani Saṅgāmađi niti gleda dete, niti sa njim govori, ovako reče:

„Asketa ne želi svog sina”.

Onda se vrati, uze dete i otide.

I vide Blaženi svojim duhovnim okom, koje je pročišćeno i nadmašuje ljudsko, kako se nekadašnja žena poštovanog Saṅgāmađija prema njemu odnosila bez poštovanja.

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Dolasku njenom se ne raduje,

zbog odlaska njenog ne tuguje,

U bici pobednik, okova oslobođen:

takvoga ja brahmanom zovem.”