Nadahnuća 4.4

Udarac demona

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi živeo kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice.

U isto vreme su poštovani Sāriputta i poštovani Mahāmoggallāna živeli u Golubičinoj pećini.

Jednom prilikom je poštovani Sāriputta u noći punoj mesečine, sveže obrijane glave, sedeo na otvorenom, ušavši u zadubljenje.

U isto su vreme dva prijatelja demona nekim poslom išli sa severa na jug.

I videše ta dva prijatelja demona poštovanog Sāriputu kako u noći punoj mesečine sveže obrijane glave sedi na otvorenom, ušavši u zadubljenje.

Na to jedan demon reče onom drugom:

„Pada mi na pamet, druže moj, da ovog asketu zveknem po glavi.”

Kad je to čuo, drugi demon mu odgovori:

„Polako, druže, nemoj da diraš tog asketu.

On je plemenit, snažan, moćan.”

Po drugi put…

Po treći put onaj demon reče drugom:

„Pada mi na pamet, druže moj, da ovog asketu zveknem po glavi.”

I po treći put, drugi demon mu odgovori:

„Polako, druže, nemoj da diraš tog asketu.

On je plemenit, snažan, moćan.”

Ne obazirući se na to šta mu prijatelj govori, onaj demon udari poštovanog Sāriputtu po glavi.

Tako snažan beše udarac, da je slona mogao oboriti ili vrh velike planine razneti.

Istog momenta, uz povike „Gorim, gorim!”, onaj demon propade u čistilište.

I vide poštovani Mahāmoggallāna duhovnim okom, koje je pročišćeno i nadmašuje ljudsko, kako je onaj demon udario poštovanog Sāriputtu po glavi.

I pošto je to video, otide do njega, pa ga upita:

„Nadam se da ti je dobro, prijatelju. Nadam se da ti je podnošljivo, imaš li ikakvih bolova?”

„Dobro mi je, prijatelju Moggallāna, mogu da izdržim,

samo me malo glava boli.”

„Zadivljujuće je to, prijatelju Sāriputta, čudesno je to!

Koliko je snažan, poštovani Sāriputta, koliko je moćan!

Ovde te je onaj demon udario u glavu.

Tako snažan beše udarac, da je slona mogao oboriti ili vrh velike planine razneti. A ipak poštovani Sāriputta ovako kaže:

„Dobro mi je, prijatelju Moggallāna, mogu da izdržim,

samo me malo glava boli.”

„Zadivljujuće je, prijatelju Moggallāna, čudesno je,

da je poštovani Mahāmoggallāna u stanju da i sada vidi tog velikog demona!

Ali ja ne mogu da vidim ni običnog goblina.”

A Blaženi svojim duhovnim uhom, koje je pročišćeno i nadmašuje ljudsko, doču prijateljski razgovor između ova dva velika bića.

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Onoga čiji je um poput stene,

nepomičan, ni pred čim ne drhti,

bez želje je za uzbuđenjem,

bez besa nad onim što bes stvara,

onoga čiji je um tako razvijen,

kako bi takvoga patnja mogla savladati?”