Budini govori tematski grupisani 12.61

7. Veliko poglavlje

Neupućen (1)

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

„Monasi, neuk, običan čovek mogao bi da se otrezni od ovog tela sačinjenog od četiri velika elementa, da razvije hlađenje strasti prema njemu i oslobodi ga se.

A zašto?

Zato što su, monasi, kod ovog tela sačinjenog od četiri velika elementa vidljivi rast i propadanje, uzimanje i odlaganje.

Zbog toga bi neuk, običan čovek mogao da se otrezni od njega, da razvije hlađenje strasti prema njemu i oslobodi ga se.

Ali od onoga što se naziva ’um’, ’razum’ ili ’svest’, od toga neuk, običan čovek nije u stanju da se otrezni, da razvije hlađenje strasti prema njemu i oslobodi se.

A zašto?

Zato što je, monasi, to ono što je neuk, običan čovek dugo vremena smatrao, prisvajao i pogrešno shvatao:

’Ovo je moje, ovo sam ja, ovo je moje sopstvo’.

Zato neuk, običan čovek nije u stanju da se otrezni od toga, da razvije hlađenje strasti prema tome i oslobodi se.

Monasi, bolje bi bilo da neuk, običan čovek ovo telo sačinjeno od četiri velika elementa smatra za sopstvo, nego da tako smatra um.

A zašto?

Zato što se jasno vidi da ovo telo sačinjeno od četiri velika elementa traje jednu godinu, dve godine, tri… četiri… pet… deset… dvadeset… trideset… četrdeset… pedeset… stotinu godina, pa i duže.

Ali ono što se naziva ’um’, ’razum’ ili ’svest’, to i danju i noću nastaje kao jedno, a nestaje kao drugo.

Baš kao što, monasi, majmun tumarajući šumom i gajem, hvata jednu granu, pušta je i hvata drugu, pušta nju i hvata sledeću;

isto tako, ono što se naziva ’um’, ’razum’ ili ’svest’, to i danju i noću nastaje kao jedno, a nestaje kao drugo.

U vezi sa tim, dobro upućen plemeniti učenik pažljivo i temeljno razmatra uslovljeni nastanak:

„Kada ovo jeste, i ono postoji; sa nastankom ovoga, nastaje i ono.

Kada ovo nije, ni ono ne postoji; sa nestankom ovoga, nestaje i ono.

I tako, sa neznanjem kao uslovom, (nastaju) mentalni obrasci;

sa mentalnim obrascima kao uslovom, svest nastaje…

Tako nastaje čitav ovaj okean patnje.

Ali sa slabljenjem i nestankom neznanja, mentalni obrasci nestaju;

sa nestankom mentalnih obrazaca, svest nestaje…

Tako nestaje čitav ovaj okean patnje.’

Videći ovako, dobro upućen plemeniti učenik gubi interes za oblik, gubi interes za osećaj, gubi interes za opažaj, gubi interes za mentalne obrasce, gubi interes za svest.

Pošto je izgubio interes, u njemu se strasti smiruju. Kako se strasti smiruju, tako (njegov um) oslobođen biva. Sa oslobođenjem dolazi i saznanje:

’Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja’.”