Nadahnuća 2.7

Sin jedinac

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

U isto vreme je nekom nezaređenom sledbeniku sin jedinac, tako drag i voljen, umro.

Onda u cik zore velika grupa sledbenika, mokrih ogrtača i kose, dođe do Blaženog, pokloni mu se, pa sedoše sa strane. Dok su tako sedeli, Blaženi im reče:

„Zašto ste tako, mokrih ogrtača i kose, došli u cik zore?”

Na to jedan sledbenik reče Blaženom:

„Poštovani gospodine, moj sin jedinac, tako drag i voljen, umro je.

Zato smo, mokrih ogrtača i kose, došli u cik zore.”

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Mnoštvo bogova i ljudi okovano je

zadovoljstvom u oblicima koje vole;

tako jadni i iscrpljeni,

pod vlast kralja smrti padaju.

Pažljivi, koji dan i noć

napuštaju što prijatno jeste,

kopaju koren patnje, taj mamac smrti

kojem je tako teško odoleti.