Nadahnuća 3.9

Veština

Ovako sam čuo.

Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika.

U isto vreme se jednog popodneva među grupom monaha, pošto su se vratili iz prošenja hrane, jeli i okupili se u ovalnoj sali, zapodenuo ovakav razgovor:

„Prijatelji, ko zna neku veštinu?

Ko je u kojoj veštini obučen?

Koja je među veštinama najveća?”

Na to neki ovako odgovoriše:

„Kroćenja slonova je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Kroćenje konjâ je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Upravljanja kočijom je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Gađanje lukom je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Mačevanje je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Pravljenje pečata je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Brojanje je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Knjigovodstvo je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Pisanje je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Pesništvo je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Filozofiranje je najveća među veštinama.”

Neki ovako odgovoriše:

„Vladanje je najveća među veštinama.”

Ali, na kraju, ovaj razgovor među monasima ostade nezavršen.

Onda uveče, Blaženi izađe iz osame, pa opet otide do ovalne sale. Kada je stigao, sede na unapred pripremljeno mesto,

pa ovako reče monasima:

„Monasi, radi kakvog razgovora ste se ovde okupili? U kakvom sam vas to razgovoru prekinuo?”

„Poštovani gospodine, pošto smo se vratili iz prošenja hrane, jeli i okupili se u ovalnoj sali, među nama se zapodenuo ovakav razgovor…

„Vladanje je najveća među veštinama.”

U takvom nas je razgovoru poštovani prekinuo kada je došao”

„Monasi, zaista ne priliči vama, sinovima dobrih porodica, koji su iz poverenja napustili svoj dom i otišli u beskućnike da tako među sobom razgovarate.

Kada se okupite, treba da činite jednu od ove dve stvari:

da razgovarate o Dhammi ili da negujete plemenitu tišinu.”

Onda Blaženi, razumevši značenje svega toga, izgovori ove nadahnute stihove:

„Ko bez ikakve veštine živi, lako, želeći dobro drugima,

obuzdanih čula i u svemu oslobođen,

ko bez doma luta, nesebičan i oslobođen žudnji,

gordost uništivši, u osami – tek takav jeste monah.”